|
|||||||||
|
|
||||||||
|
|
|||||||||
"Pravo je rekao Gete: "Lakše je početi pisati nego prestati." Počeo sam da pišem pre 70 godina, a evo... To je valjda ono što zovu "profesionalna deformacija". Jer ništa drugo u životu nisam radio - ni umeo. Kad zakucavam ekser u zid čekić ne pravi razliku između gvožđa i mojih prstiju. Tu negde pročitao sam da je u doba Hristovog rođenja život u proseku trajao samo 22 godine. Po tome, živim već četiri života, ali mi se čini da ni ovaj jedan nisam dovoljno doživeo. Nisam u potrazi za izgubljenim vremenom, već za nedostignutim. Sve mi se čini da u reci vremena koja me nosi, neću stići da se domognem obale. Doduše nisam neki veliki probirač u životu. Samo ponekad me uhvati žal za nečim, mada ne znam zašto. U takvom raspoloženju dođe mi da požalim što se neko drugi nije rodio umesto mene. Ali nisam ni siguran da bi mi taj drugi bio zahvalan što sam mu ustupio svoje mesto u životu. Jer u mome životu bilo je više anti nego pro: pisano mi je ponešto što bih voleo da izbrišem da mogu. Rođen sam kao levak, pa su me mnogo mučili da naučim da pišem desnom rukom. A urođeno je urođeno - pišem udesno, ali ruka sve nekako vuče nalevo. I ne samo ruka. Kao novinar navikao sam da nelepo pišem o drugima, pa se plašim da tako pričam i o sebi. Pisati autobiografiju to je kao pakovati kofer za put u večnost. Šta još ubaciti u prepun kofer života, a šta iz njega izbaciti? Često je pisac memoara ili dnevnika u iskušenju da sebe prikaže ne onakvog kakav je, već za kakvog želi da važi kod drugih. Ja, hvala bogu, nemam to iskušenje. Niti imam čime mnogo da se hvalim ni mnogo šta da krijem. Kao što je jedan pesnik rekao: "Ni od koga bežim niti koga jurim." Sve mi je "svjoravno". Od kada sam zašao u godine, često me pitaju kako podnosim starost. Izgovaram se onom pošalicom Bernarda Šoa koga su u 90. godini pitali kako je sa zdravljem a on odgovorio: "U mojim godinama čovek je najbolje ili nikako." Ja sam, dakle, tu nekako između... Doduše godine čine svoje. U jednoj radio-emisiji hvalio sam se da me memorija dobro služi i da obično zaboravljam samo tri stvari: imena, datum i - nisam mogao odmah da se setim šta beše treće... Još gore je što ima sećanja koja ne možete da istisnete iz glave, a rado biste hteli da ih zaboravite. Mada me često hvata sumor, ja nisam pesimista, gotov sam da verujem u bolje i kad ide sve nagore. Zato rado pominjem američku anegdotu o čistaču prozora koji padne sa stotog sprata i u padu broji spratove: "...dvadeset šest, dvadeset sedam, dvadeset osam..." i misli: "pa kad mi se do sada ništa nije desilo, neće valjda ni ova dva sprata...!" Naravno da hoće. Takav optimizam ubija. Ali mi se ipak čini da ako je nešto neizbežno, bolje je biti optimista do kraja nego beznadežan od početka. I meni su, eto, ostala još dva-tri sprata. Ali ja sam optimista. To sam i ostao uprkos mnogim okolnostima koje su me pratile u životu i dejstvovale protiv toga. Nisam prisno vezan za mesto rođenja, jer sam tako reći uz put rođen u jednom mestu u koje nikad nisam zavirio i koje je toliko malo da ga više nema na mapi; rano sam izgubio roditelje, naročito majku; ostao sam po nesreći bez potomstva; imao strankinju za životnu saputnicu; dugo živeo u tuđem svetu, pa sve to valjda čini da sam lišen dubokih korena koji ljude vezuju za rodno tle i za najbliže. Kad sam raspoložen, vidim sebe kao svetskog čoveka, kad nisam, kao belosvetskog. Ali sam humanista. Za mene ljubiti bližnjeg svog jeste egoizam. Istinsko čovekoljublje je ljubiti daljnjeg. Čovek se menja, čovečanstvo je uvek isto. Ima nešto u čoveku što ga drži da i u neutešnim trenucima ostane čovek. Imanuel Kant je pisao da ga dve stvari u životu ispunjavaju divljenjem i strahopoštovanjem: "Zvezdano nebo nadamnom i moralni zakon u meni." To je taj Kantov kategorični imperativ, koji je utoliko kategoričniji ukoliko se ovek više o njega greši." |
|||||||||
|
Predrag Milojević |
|||||||||
| Pročitajte |
.jpg)
|
| O Cincarima |
.jpg)
|
| Svetska politika |
.jpg)
|
| Vojnik i država |
.jpg)
|
| Umetnost vođenja ljubavi |
Copyright © IGP Prometej Beograd 2006-2010