|
|
| |
|
|
POP ĆIRA I POP SPIRA
reprint izdanja iz 1894. godine
sa originalnim skicama i vinjetama
|
|
|
|
|
| |
Pred Vama je jedinstveno izdanje jedne od najpopularnijih knjiga sa naših prostora. Upravo zbog svoje popularnosti,
Pop Ćira i pop Spira je knjiga koja je doživela veliki broj izdanja u kojima su uživale mnoge generacije. Međutim, sva ta izdanja se međusobno nisu po mnogo čemu razlikovala.
Ovo izdanje knjige predstavlja reprint originalnog izdanja iz 1894. godine. Šta to znači? Čitajući ovu knjigu vratićete se u vreme kada je pisana ne samo zbog sadržaja ovog zabavnog romana, već i zbog crteža, skica i vinjeta iz originalnog izdanja i oblika slova koji se koristio u ondašnjim štamparijama. To će Vam upotpuniti doživljaj koji donosi sa sobom ova humoristička knjiga
Stevana Sremca.
Odlomak iz knjige››
|
|
"У којој су описана два попа, две попадије и две попине ћерке из једнога села у Банату, у коме су парохијани били тако побожни да су бадава млели својим поповима брашно у сувачама.
|
|
Била два попа, — али не она два попа што су једном остали сами у свету, па се сваки од њих тужио и тешио да би му далеко лакше било животарити, само да нема онога другог, — не, дакле, та два попа, него друга два, и живели су у једном селу у Банату. Које је то село, нећемо вам казати, да не би село, ни криво ни дужно, потрзали и излагали га подсмеху, пошто оно није ни најмање криво за све ово што ће се у овој приповетци причати. А после, ако ћемо шта, оно и није село, него варошица. Та колик је само онај Велики Сокак с краја на крај, па колико тек малих сокака има, а сви су широки! Зато ни један није калдрмисан, а није никада ни био. Истина, подсмевају им се Темишварци да су им варошке краве појеле тротоар, али то је само једна пакост, јер тротоара заиста никада није ни било. Кад падне киша и начини се блато, положе чисмени мештани по земљи поред зида, колико да човек прође, тулају (кукурузовину), а краве наишле, па ваљда, као бесловесна створења, помислиле да је то за њих постављено, па појеле тулају која је, као што је сваком познато, њихова храна; а то видео некад неки Темишварац, па, к'о човек, исприповедао, и сад не дају никако мира људима, него их дирају једнако за прождрљивост њихових крава. Али је зато и било свашта. Било је батина, па, богме, и разбијених глава. И од тога доба мање их дирају. Особито у селу ни за живу главу нико то не сме да спомене; шта више, сад још хвале место да је суво и оцедно, и да му и не треба тротоар. Но међутим није баш ни тако. Напротив. Испред сваке куће има јендек пун воде, који се никад не празни; јер таман да пресуши, а оно по Бечкеречком Великом Календару удари благослов из неба, и јендек се напуни опет као што је био, и нуди и мами на уживање и дању и ноћу. Дању газе по води комшијска дечурлија и квасе турове, а и ноћу је једна лепота слушати жабе кад почну да певају. Поједине певаче већ познаје сав комшилук по гласу. Тако, на пример, један се жабац већ неколико година дере колико га грло доноси; има гласину к'о бик, па се чује са пола атара колико је грлат. Нико га није дирао, па чак ни несташна дечурлија, која су после кише онако радо и весело газила по бари. По свој прилици, ту је дочекао дубоку старост, и пошао трагом старијих својих. Место је било велико, а побожни парохијани тако имућни, да су комотно могли не два, него два пута по два попа издржавати, заједно са њиховим попадијама и ћеркама. Паори су били побожни људи, те држали свечаре, а попови им секли колаче..."
|
|
Стеван Сремац
|
| |
|
|
.jpg)
.jpg)